Нови радиокарбонски датуми неолита у Босни и Херцеговини

Sažetak

Нашем тренутном разумијевању хронологије неолитизације Европе увелико је допринијело кориштење нових регионалних програма датовања, компарација постојећих датовања и примјене различитих статистичких алата. Сада је утврђено да је ширење пољопривредне праксе у Европи трајало три до четири хиљаде година, од својих најранијих појава на грчком полуострву на прелазу из 8. y 7. миленијум калц. пр. н. е. све до његовог ширења у Великој Британији и Ирској, током првих вијекова 4. миленијума калц. пр. н. е. Други значајан недавни резултат јесте закључак да ширење пољопривредне праксе није континуиран процес, али је прилично структуpисан у наизмјеничним епизодама дисперзије и стагнације. Степен ширења се значајно мијења од региона до региона, који је много бржи на примјер на Медитерану, док је релативно спорији у централној и сјеверозападној Европи. Неколико фактора утиче на наведене хронолошке разлике, укључујући климатске промјене, еколошка ограничења, врсту ране пољопривредне праксе и, прије свега, најтеже промјенљиве – густинy и улогy локалне популације.
Иако хронологија дифузије пољопривредне праксе широм Европе почива на чврстим темељима, неколико региона и даље остаје слабо документовано. Једна од празнина одговара савременој територији Босне и Херцеговине. Ова ситуација на жалост има неколико разлога. Први разлог представља чињеница да Босна и Херцеговина лежи на раскршћу између два главна европска тока ширења, која у унутрашњости обухвата Старчево – Кереш – Криш културу праћену ЛБК културом у централној Европи, те комплекс импресо – кардиум у медитеранском базену. Други разлог проистиче из чињенице да се, у вријеме када су Марија Гимбутас и њен тим публиковали материјал о локалитетима Обре I и Обре II средином 70-их година двадесетог вијека, тек почињало радити с радиокарбонским методама. У периоду када је норма датовања локалитета била најчешће један узорак по локалитету, за Обре I и Обре II укупно су добијена двадесет два радиокарбонска датума. Међутим, ова пионирска студија није имала учинак на локалном нивоу те је кориштење метода радиокарбонске анализе неолита Босне и Херцеговине остало ограничено, с примијетним изузетком истраживачког пројекта спроведеног у Високом под окриљем Универзитета из Кила. Истраживањем литературе идентификована су укупно 68 датума за осам локалитета, од којих се седам налазе у горњој долини ријеке Босне. Број датума по локалитету је веома промјенљив, од два датума до тридесет за локалитет Околиште.
У циљу рјешавања ове географске неравнотеже, године 2010. покренут је програм датовања неолитских локалитета сарадњом Универзитета у Лестеру и Музеја Републике Српске. Позив за сарадњу упућен је музејима широм Босне и Херцеговине да из постојећих збирки доставе одговарајуће узорке костију за 14C датовање, на који је позитивно одговорило неколико институција. Избор узорака и локалитета препуштен је локалним кустосима, којима је само сугерисано да обезбиједе узорке за које сматрају да су неолитског датума. Када је то било могуће, предност је дата локалитетима који су могли обезбиједити барем два узорка по локацији и/или хронолошкој јединици (нпр. стратиграфском нивоу). Укупно 49 узорака с 23 локалитета је на крају послано на анализу. Узорци су обрађени од стране Истраживачке лабораторије за археологију и историју умјетности Универзитета у Оксфорду, а који су били у складу са стандардним хемијским третманима да би се извукао колаген и отклонила било каква могућа модерна контаминација. Девет узорака није дало довољно колагена да се обезбиједе поуздани датуми, док је неколико узорака указивало на друге периоде (рано бронзано доба, метално доба, недавно и/или модерно доба). Упркос овим мањим недостацима, неизбјежним када се ради с музејским збиркама, већина узорака припада неолиту, с 32 датума за 14 локалитета. Радиокарбонски датуми су раније били доступни само за три од наведена локалитета (Обре I, Обре II и Горња Тузла) и наш циљ у овим случајевима био је да се провјери кохерентност старијих детерминација према новима. Датуми су тако добијени за 11 нових локалитета, што значи да је сада више него удвостручен број локалитета на којима постоје радиокарбонски датуми. С географске тачке гледишта, док је стање документације у централној Босни одлично, на другим мјестима ситуација је доста промјенљива. У Херцеговини је тренутно око трећина познатих неолитских локалитета датована први пут захваљујући овом програму. Детаљније гледано још много остаје да се уради, јер није било могуће да се датира свака секвенца комплетно. Ситуација је још гора у сјеверном дијелу земље гдје је само неколико локалитета датовано, од којих су три у долини ријеке Врбас.
Упркос оскудици датума, посебно у односу на укупан број познатих неолитских локалитета у Босни и Херцеговини, неопходно је истакнути поједине елементе. Најранији неолит у Босни, бар са строгог радиокарбонског гледишта, представљају нивои старчевачке културе у Горњој Тузли и Обра I. Обе локације се налазе на западном рубу дистрибутивне области наведене културе и, у смислу апсолутног датовања, настале по неколико вијекова касније у односу на најраније датуме које имамо на располагању, а потичу из сусједних региона. За Херцеговину, најранији постојећи датуми долазе из Жуковичке пећине и указују на 55–54. вијек калц. пр. н. е. Овај датум је знатно каснији од импресо датума расположивих за јадранску Хрватску. Две хипотезе могу да објасне ову разлику: или је ово једноставно нус-производ документације јер, на примјер, није било могуће добити узорке ранијих слојева неколико пећина, или постоји стварно кашњење између неолитизације јадранске обале и његова залеђа. У овом моделу, најраније фазе неолита би одговарале фази поморског истраживања, примијетног у цијелом источном Јадрану, које је касније пратила фаза ширења насеобина на потенцијално атрактивним подручјима.
У централној Босни, квалитет података је такав да је могуће скицирати хронолошку шему за све вријеме трајања неолита, с посебним нагласком на Околиште, Обре I и Обре II. Радиокарбонски датуми доступни су за старчевачку културу и за фазе 1-3 Перићеве класификације, која обухвата старију терминологију Какањ – Бутмир. Ова студија усваја методолошки конзервативан приступ, наглашавајући потенцијална хронолошка преклапања између културних фаза. Најранија фаза неолита у овој области одговара старчевачкој култури, а налази се између 5965–5579 калц. пр. н. е. (68,2%) и 5694–5369 калц. пр. н. е.(68,2%). Ова фаза Старчева праћена је фазом 1 према Перићу, за коју смо задржали оригиналну подјелу у подфазе 1а и 1б. Подфаза 1а траје од 5666–5536 калц. пр. н. е. до 5210–4787 калц. пр. н. е. (68,2%), док је подфаза 1б датована између 5231–5038 калц. пр. н. е. (90.7%) и 4884–4740 калц. пр. н. е. (68,2%). Јасно је да је подфаза 1б стога новија у односу на почетак подфазе 1а, али њихов реципрочни завршетак се не може тренутно разликовати са строге радиокарбонске тачке гледишта. Сличан закључак је донесен и за фазе 2 и 3 према Перићу: фаза 2 је датирана између 5190–5071 калц. пр. н. е. (68,2%) и 4646–4467 калц. пр. н. е. (68,2%), а фаза 3 између 5024–4738 калц. пр. н. е. (68,2%) и 4776–4477 калц. пр. н. е. (68,2%). Наведена ситуација дјелимично је зависна од ограниченог броја расположивих датума за фазу 3 (два датума из Околишта и један са локалитета Обре II). Наведено моделовање не оспорава валидност укупне типологије, c обзиром нa тo да свака фаза хронолошки прати претходну. Међутим, мора се нагласити да, с обзиром на тренутно стање документације, прецизно вријеме транзиције из једне фазе у сљедећу остаје недокучиво. Надамо се да ће нови радиокарбонски датуми, посебно они за које имамо прецизне стратиграфске информације, омогућити утврђивање апсолутне хронологије. Оно што желимо да истакнемо јесте да, гледајући појединачно, свака радиокарбонска детерминација, добијена за локалитете који нису имали претходно датовање, потврђује већ постојећу типологију и хронологију. Ово усаглашавање се мора додатно тестирати, али има потенцијалне импликације за општу поновну процјену неолитског периода у Босни и Херцеговини.
Посљедња ставка заслужује посебну пажњу. Скуп података представља груписање 14C датума између око 4800. и 4500. калц. пр. н. е. Уистину, 14 од 19 локалитета припадају уском временском периоду (видјети табелу 3). У Херцеговини овај период одговара почетку млађег неолита (4800–4000. калц. пр. н. е, керамичкoг стилa Хвара), а само један локалитет је обухваћен (Хатељска пећина). Образац је много интересантнији у централној Босни, c обзиром нa тo да одговара опадању величине и евентуалног напуштања локалитета Околиште, а прате га оснивање неколико нових локација у периферним подручјима. То је занимљиво зато што даје могућност повезивања наведене регионалне секвенце са ситуацијом у западном дијелу, у долини Врбаса, гдје, с тачке гледишта радиокарбонског датовања, изгледа да се период 4800–4500 калц. пр. н. е. везује са локалним увођењем пољопривредне праксе. Имајући у виду ограничен обим документације, ова промјена у насеобина и пејзажу мора остати радна хипотеза, али је дефинитивно пут којим се треба водити током будућих истраживања. Докази, који су још увијек ограничени, указују нa тo да неолитизација Босне и Херцеговине није био јединствен догађај. Што се тиче Блиског истока и за остатак Европе, није било „неолитске револуције“ у Босни и Херцеговини, већ низ регионалних епизода дистрибуције током неколико вијекова. Увођење доместификације у Босни и Херцеговини повезанo је с два велика европска тока дифузије неолита, старчевачке културе у унутрашњости и импресо културе на Јадранском мору. У оба случаја, привремено кашњење у односу на друге регионе мора да буде истакнуто. Друга епизода неолитизације очигледна је у раном и средњем 5.-ом миленијуму калц. пр. н. е., паралелно са ширим реструктурисањем насеобина претходних неолитских области. Како би се провјерила наведена хипотеза, остаје да се подузму даљи радови, а посебно да се ураде нови радиокарбонски датуми.