Нове перспективе сахрањивања под тумулима у гвозденом добу Македоније

Sažetak

Рано гвоздено доба у Македонији (од Х до почетка VIII века пре нове ере) је период неоспорне културе са нејасно дефинисаним културним вредностима, на које утичу последице транзиционог периода. Гвоздено доба је специфичан феномен који се развија под различитим утицајима, али са својим специфичностима и карактеристикама које га разликују као развој локалне заједнице. У његовом формирању евидентни су утицаји из бронзаног доба, као и продор нових елемената халштатске културе са севера у транзиционом периоду. Неки од ових елемената су кратко задржани (током транзиционог периода), без проналаска основе за њихов даљи развој. Други су прихваћени и прилагођени локалном укусу и потребама становништва, а касније су постали неодвојиви и препознатљиви дио локалне културе гвозденог доба. Сви ови елементи дају специфичне манифестације културе раног гвозденог доба у Македонији, приближавајући јужне и сјеверозападне културе на Балкану.
Сахрањивање испод тумула је посебан културни феномен који се појављује у Македонији у раном гвозденом добу, а који ће се развијати у току гвозденог доба. Дуго се сматрало да се ова појава поклапа са такозваним трећим таласом миграција Егеја, према Милојчићу и Мејеру, али на територији Македоније, чак и у јужном Епиру, проналазимо њихову ранију појаву, током транзиционог периода у XI век пре н. е.
Тумули представљају нови начин сахране, који је условљен новим начином живота, односно новим друштвеним односима. Али, оно што је константа или барем има континуитет јест сигурно материјална култура, где су неизбежне нове форме, нови утицаји, нови предмети, где керамика као централни елемент указује на континуитет из касног бронзаног доба. У сваком случају, тумули у Македонији представљају друштвену категорију и културни феномен, где кључну улогу игра такозвани “клановски” тип тумула који је одиграо важну улогу у формирању и развоју старијег гвозденог доба.
Стабилизацијом нових друштвених односа у гвозденом добу, дошло је до пораста броја заједница чије је становништво оставило стари обичај сахрањивања у клановским тумулима. Одатле ће се формирати нова пространа и организована тумуларна некропола са стотинама тумула. У суштини, ти тумули су имали исте конструктивне карактеристике као и тумули старијих кланова, али са мањим димензијама и мањим бројем сахрана. Прстенасти зид био је обичан круг камења у једном реду, без централног покопа, испуњавајући цео унутрашњи простор тумулуса. Тако је тумулус изгубио клановски карактер и добио нову конотацију породице (на пример некропола Дабици код Сопота у Велесу, која је била у употреби око VII и VI пре н. е.).
Овaj тумуларни карактер некропола неки аутори везују углавном за конзервативне и сточарске регионе где је реално обичај сахрањивања испод тумула био у пракси дуго времена. Гробови њихових предака били су им веома значајни, посебно у идентификацији појединца са заједницом. Са распадом племенског система и са појавом изразито изражене друштвене диференцијације, у VI веку пре нове ере тумуларне некрополе су ван употребе.